Who cast that first fateful tomato that started the La Tomatina revolution? The reality is no one knows. Maybe it was an anti-Franco rebellion, or a carnival that got out of hand. According to the most popular version of the story, during the 1945 festival of Los Gigantes (a giant paper mâché puppet parade), locals were looking to stage a brawl to get some attention. They happened upon a vegetable cart nearby and started hurling ripe tomatoes. Innocent onlookers got involved until the scene escalated into a massive melee of flying fruit. The instigators had to repay the tomato vendors, but that didn't stop the recurrence of more tomato fights—and the birth of a new tradition.
Fearful of an unruly escalation, authorities enacted, relaxed, and then reinstated a series of bans in the 1950s. In 1951, locals who defied the law were imprisoned until public outcry called for their release. The most famous effrontery to the tomato bans happened in 1957 when proponents held a mock tomato funeral complete with a coffin and procession. After 1957, the local government decided to roll with the punches, set a few rules in place, and embraced the wacky tradition.
Though the tomatoes take center stage, a week of festivities lead up to the final showdown. It's a celebration of Buñol's patron saints, the Virgin Mary and St. Louis Bertrand, with street parades, music, and fireworks in joyous Spanish fashion. To build up your strength for the impending brawl, an epic paella is served on the eve of the battle, showcasing an iconic Valencian dish of rice, seafood, saffron, and olive oil.
Today, this unfettered festival has some measure of order. Organizers have gone so far as to cultivate a special variety of unpalatable tomatoes just for the annual event. Festivities kick off around 10 a.m. when participants race to grab a ham fixed atop a greasy pole. Onlookers hose the scramblers with water while singing and dancing in the streets. When the church bell strikes noon, trucks packed with tomatoes roll into town, while chants of "To-ma-te, to-ma-te!" reach a crescendo.
Then, with the firing of a water cannon, the main event begins. That's the green light for crushing and launching tomatoes in all-out attacks against fellow participants. Long distance tomato lobbers, point-blank assassins, and medium range hook shots. Whatever your technique, by the time it's over, you will look (and feel) quite different. Nearly an hour later, tomato-soaked bombers are left to play in a sea of squishy street salsa with little left resembling a tomato to be found. A second cannon shot signals the end of the battle. | Ко је бацио тај први судбоносни парадајз који је започео револуцију Ла Томатина? Истина је да нико не зна. Можда је то била побуна против Франковог режима, или карневал који је измакао контроли. Према најпопуларнијој верзији ове приче, током фестивала Лос Гигантес (параде џиновских лутки од кашираног папира) из 1945. године, мјештани су гледали како да покрену метеж који би привукао мало пажње. Нашли су се на теглећим колима са поврћем у близини и почели бацати зрели парадајз. Укључили су се и недужни посматрачи док догађај није прерастао у масовну гужву летећих плодова. Иницијатори су морали да плате продавцима парадајза, али то није зауставило поновно избијање борби парадајзом - и настанак једне нове традиције. Плашећи се разуздане ескалације, власти су донијеле, опуштено, а затим и поново успоставиле низ забрана у 1950. годинама. Године 1951. мјештани који су пркосили закону су били затворени до јавних протеста којима се тражило њихово ослобађање. Хајпознатији испад који се тицао забране догађаја десио се 1957. године када су заговорници одржали лажну парадајз сахрану са све сандуком и поворком. Након 1957. локална управа је одлучила да пронађе рјешење, поставила је нова правила, и прихватила откачену традицију. Иако је у центру збивања парадајз, недјеља свечаности води ка завршном догађају. То је прослава у част светих заштитника Бунола, Дјеве Марије и Св. Луиса Бертрана, са уличним парадама, музиком, и ватрометом на весели шпански начин. За прикупљање снаге за предстојећу тучу, уочи битке послужује се епска паела, која презентује чувено јело Валенсије од риже, морских плодова, шафрана и маслиновог уља. Данас, овај необуздани догађај има и извјесни ред. Организатори идз дотле да узгајају и посебну врсту неукусног парадајза само за тај годишњи догађај. Славље почиње негдје око 10 сати ујутро када се учесници такмиче како би ухватили шунку постављену на врх замашћене мотке. Посматрачи посипају водом из цријева вераче пјевајући и плешући на улици. Када црквено звоно означи подне, камиони натоварени парадајзом улазе у град, док попјевке "Па-ра-дајз, па-ра-дајз!" достижу врхунац. Затим, испаљивањем воде из топова, почиње главни догађај. То је знак за почетак дробљења и бацања парадајза пуним нападом на остале саучеснике. Бацачи на даљину, убице из непосредне близине, и песничари средњег домета. Коју год технику да користите, до краја, изгледаћете (и осјећати се) сасвим другачије. Скоро сат касније, бомбаши натопљени парадајзом остају да се играју у мору сочне уличне салсе са мало остатака који личе на парадајз. Други пуцањ топа означава крај битке. |